Dav­ne 1967. go­di­ne, elek­tro­teh­nič­ku ško­lu „Va­so Ali­gru­dić” za­vr­ši­la je ge­ne­ra­ci­ja ko­ja je osta­la upam­će­na po mno­go če­mu, a ko­ja je na ju­če­ra­šnjoj pro­sla­vi pe­de­se­to­go­di­šnji­ce ma­tu­re do­ka­za­la da ple­me­ni­ti lju­di mo­gu sa­mo pro­mi­je­ni­ti iz­gled, ali ne i osta­ri­ti.
Biv­ši đa­ci, njih tri­de­set i pet iz dva odje­lje­nja, za­jed­no sa svo­jim pro­fe­so­ri­ma, otvo­ri­li su dnev­nik iz škol­skih da­na, u ko­jem su osta­la za­pi­sa­na sje­ća­nja na njih i prij­telj­stva ko­ja tra­ju i da­nas.
Kroz pri­ču i smi­jeh mo­glo se uči­ni­ti kao da je vri­je­me sta­lo, u sve one da­ne u ko­ji­ma su bez­bri­žno gra­di­li naj­dra­go­cje­ni­je tre­nut­ke sred­njo­škol­skih da­na, a ko­ji se da­nas či­ne kao san.
Biv­ši ma­tu­ra­nat A odje­lje­nja Ra­do­van Če­le­bić je sred­njo­škol­ske da­ne za­ro­bio i sa­ču­vao da­le­ko od za­bo­ra­va, a uspo­me­ne iz tih vre­me­na sva­ko­dnev­no di­je­li sa dra­gim lju­di­ma.
–Sje­ćam se mno­go če­ga. Mi smo to­kom če­tvo­ro­go­di­šnjeg ško­lo­va­nja ima­li tri­de­set i dva pro­fe­so­ra i sva­ki mi je ostao u sje­ća­nju na po­se­ban na­čin. Če­ti­ri go­di­ne sam pro­veo u škol­skim klu­pa­ma sa ovim lju­di­ma i za­jed­no sa nji­ma da­nas sam tu da se pri­sje­tim sve­ga ono­ga što je kra­si­lo te da­ne. Na­ža­lost, ima lju­di sa ko­ji­ma se ni­sam gle­dao go­di­na­ma i on­da mi je te­ško pre­po­zna­ti ko je ko, jer se lju­di­ma vre­me­nom iz­mi­je­ni­la fi­zi­o­no­mi­ja–ka­zao je Če­le­bić
Su­sret sa ge­ne­ra­ci­jom sa ne­str­plje­njem je če­kao i Pe­ro Pe­ču­ri­ca.
–Na­kon pe­de­set go­di­na, kad se vra­tim u te đač­ke da­ne, mo­gu da za­klju­čim da smo bi­li pred­u­zi­mlji­vi i pu­ni ela­na da za­vr­ši­mo ško­lo­va­nje, a u sve­mu to­me su nam po­mo­gli iz­van­red­ni pro­fe­so­ri i pe­da­go­zi. Ma­šin­ski smjer in­du­strij­sko-teh­nič­ke ško­le „Va­so Ali­gru­dić” u to vri­je­me je bio na ve­li­kom gla­su i vr­lo te­ško je bi­lo za­vr­ši­ti taj smjer bez do­sta ra­da, tru­da i zno­ja, ali smo po­sno­sni što smo uspje­li u to­me i što smo po­sta­li iz­van­red­ni teh­ni­ča­ri, in­že­nje­ri i dok­to­ri na­u­ka. Mi­slim da smo i mi da­li je­dan skrom­ni do­pri­nos raz­vo­ju in­du­stri­je, ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, već i na te­ri­to­ri­ji biv­še Ju­go­sla­vi­je – po­no­sno pri­ča Pe­ču­ri­ca
On se na­da da će se sta­ro dru­štvo opet oku­pi­ti u istom bro­ju i da će nji­ho­vi su­sre­ti i ubu­du­će bi­ti pu­ni ve­se­lja.
Ne­ka­da­šnji uče­nik ma­šin­skog smje­ra, a da­nas ma­gi­star i pen­zi­o­ner Ra­do­van Vu­jo­vić ži­vio je u đač­kom do­mu, u ko­jem je ži­vot ta­da bio ote­žan i ni­je bio ugo­dan kao što je ži­vot u do­mu da­nas.
–Ja sam oti­šao u Sa­ra­je­vo na stu­di­je i ve­o­ma ri­jet­ko sam se gle­dao sa svo­jom ge­ne­ra­ci­jom. Za­to da­nas, na­kon pe­de­set go­di­na, je­dva da pre­po­zna­jem pe­to­ri­cu dru­go­va, što mi ni­je dra­go, ali mi je dra­go što sam tu. Da­nas kao ma­gi­star i pen­zi­o­ner sje­ćam se se­be kao so­lid­nog đa­ka: ni­sam bio ni naj­bo­lji ni naj­go­ri. Uvi­jek sam vo­lio sre­di­nu a i dan-da­nas sam ta­kav. Ži­vio sam u do­mu i to­kom sred­nje ško­le i to­kom stu­di­ja i uvi­jek bih se na­šao ne­kom ako mu tre­ba po­nu­di­ti smje­štaj –ka­zao je Vu­jo­vić.
Da im je ško­la bi­la upo­ri­šte po­tvr­di­li su i pro­fe­so­ri ko­ji­ma su đa­ci da­li smi­sao kroz rad i edu­ka­ci­ju .
Pro­fe­sor me­ha­ni­ke, ma­šin­skih ele­me­na­ta i teh­nič­kog cr­ta­nja Bo­ri­slav Pa­jo­vić je bio odu­še­vljen što se po­no­vo su­sreo sa svo­jim đa­ci­ma.
–– Sje­ćam se da su mo­ji đa­ci bi­li iz­van­red­ni i da smo se do­bro sla­ga­li. No­sim div­ne uspo­me­ne, ka­ko ja s nji­ma, ta­ko i oni sa mnom, jer sam s nji­ma bio kao drug – is­ta­kao je Pa­jo­vić.
A da ni­je bi­lo ve­li­ke raz­li­ke iz­me­đu pro­fe­so­ra i uče­ni­ka po­tvr­dio je i pro­fe­sor Mi­o­drag Glen­dža.
–Mi­lo mi je što sam da­nas tu sa mo­jim ne­ka­da­šnjim uče­ni­ci­ma i dra­go mi je da su zdra­vo i do­bro, a po­seb­no me ra­du­je to što su svi na­pre­do­va­li i što je ve­ći­na njih i na­kon sred­nje ško­le na­sta­vi­la ško­lo­va­nje, što je ne­ki­ma od njih do­ni­je­lo i zna­čaj­ne funk­ci­je. Ob­ra­do­va­li su me po­zi­vom da pri­su­stvu­jem ovom sku­pu – ka­zao je Glen­dža.
Je­dan od biv­ših ma­tu­ra­na­ta Mi­lo­rad Br­no­vić sje­ća se da su nje­go­vu ge­ne­ra­ci­ju na­kon za­vr­šet­ka ško­lo­va­nja u ono vri­je­me ka­da je in­du­stri­ja u Cr­noj Go­ri ra­di­la če­ka­la rad­na mje­sta.
–Ja sam rad­ni vi­jek pro­veo u Kom­bi­na­tu alu­mi­ni­ju­ma, a mo­ji dru­go­vi su od­la­zi­li na po­slo­ve u Ro­ža­je, Pod­go­ri­cu, Da­ni­lov­grad, Plje­vlja ili Ko­tor, ta­ko da je sve in­du­strij­ske po­slo­ve u to vri­je­me po­kri­va­la ta­da­šnja teh­nič­ka ško­la – re­kao je Br­no­vić.
On se ne sje­ća da se u to vri­je­me iko ika­da po­sva­đao sa ne­kim u ško­li, a ka­mo­li po­tu­kao, a bi­lo je đa­ka iz ci­je­le Cr­ne Go­re. Kad bi ne­ko do­šao sa stra­ne, Mi­lo­rad bi sa svo­jim dru­štvom kao do­bar do­ma­ćin po­nu­dio do­šlja­ku smje­štaj kod njih u in­ter­na­tu ka­ko bi za­jed­no ra­di­li gra­fič­ke ra­do­ve.
Kod Dra­gu­ti­na Ka­ste­la­ča bi­la je pri­sut­na ona ista tre­ma ko­ju je imao i kad je od­go­va­rao pred pro­fe­so­ri­ma. On se sje­ća da je u to do­ba vla­da­lo ne­za­bo­rav­no i ne­po­no­vlji­vo dru­gar­stvo.
Ne­ka­da­šnji đa­ci, dru­go­vi i pri­ja­te­lji do­kaz su to­ga da vri­je­me spa­ja ni­ti i da se ne smi­je bri­sa­ti ono što je dav­no osta­lo iza njih i da se slo­ga, lju­bav i sre­ća pre­no­se sa ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju jer je u pri­ro­di ljud­skoj da bri­še ru­žno, a pam­ti li­je­po. A.Đ.